Галерија

Идеја о оснивању Галерије као изложбеног простора јавила се шездесетих година XX века када се радило на реконструкцији и конзервацији Хамама који спада у културно добро под заштитом државе. Седамдесетих година приликом изградње новог Дома културе било је предлога да се изгради посебан део за смештај Музејских просторија. То су биле појединачне почетне идеје културних и јавних радника који су указивали на чињеницу, да динамични, привредни и економски развој као и повећање броја становника захтева одговарајуће побољшање квалитета културног живота града. Тих година у Врању организовањем изложби бавили су се: Народни музеј, Библиотека, Народни универзитет, Прибојчићева кућа, Дом ЈНА итд, иако ни једној од ових институција није то био искључиви задатак. Крајем осамдесетих (1987. и 1988.) функционисала је Галерија СИЗ-а културе која је откупом и поклоном формирала део фонда као и један број слика осморице академских врањских уметника који су од СИЗ-а добили атељее. Требало је да прође пуних тридесет и пет година да би се почетна идеја и практично реализовала 1995. године. У години културе по одлуци ИО СО Врања за непуна три месеца адаптиран је некадашњи простор Библиотеке, организована је ликовна изложба ''СВИ'' и конституисан Програмски савет Галерије који је био задужен за организацију и реализацију годишњег плана и програма. Галерија је свечано отворена 14. децембра 1995. изложбом ''СВИ-ликовни уметници Врања и етнолошком изложбом ''Златовез''. У току свог десетоготишњег рада Галерија је успоставила сарадњу са многим установама сличног карактера, приликом реализације многих значајних изложби из области историје уметности едукативне природе.

Пашин конак

Пашин конак чине две зграде подигнуте напорима Рауф - бег Џинолија 1765. године. То су Селамлук (коначиште за мушке чланове пашине породице), у коју је смештен музеј и Харемлук (смештај за пашине жене), у коме се данас налази пословни клуб А.Д. „Симпо“.  Конак је откупио владика Пајсије и поклонио га граду. Од 1881. у згради конака била је смештена Гимназија, а након тога и зграда Општине, да би 1960.  године, у истој био основан Народни музеј.

То су две, по унутрашњем склопу, скоро идентичне грађевине, грађене у турско-балканском стилу. Обе се састоје из приземља и спрата који су повезани стрмим степеницама. Око централног хола неправилног облика, радијално су распоређене собе. Собе су опет, међусобно повезане тзв. Оџаклијама које су служиле за грејање. На прочељу зграде Харемлука на спрату приметна је полукружно завршена просторија. То је Диванхана која и данас постоји а служила је за одмор. Свака соба има таванице израђене у техници дрворезбарства, од којих је најрепрезентативнија она у згради Харемлука. На фасади се јасно осликава бондручни конструктивни систем са испуном од опеке и блата. Грађевине су повезане двориштем.

Борина кућа

Кућа у којој се родио књижевник Борисав Станковић (1875-1927, Београд), налази се у Баба Златиној улици, у некадашњој Доњој махали, на плацу који је купила Борина баба по којој је улица и добила име. Подигнута је 1855. као четвороделна кућа са отвореним тремом и доксатом под којим је улаз у подрум. Грађена је у бондруку са испуном од чатме, крова покривеног ћерамидом. Као варијанта развијене моравске куће представља вредан споменик народног градитељства. У дворишту се налази башта, стари дуд, калдрма и бунар, као и летња кухиња. Окружена лозницама, цвећем личи на давно заборављени Борин свет, скривен од модерног доба. После конзерваторско-рестаураторских радова, изведених 1966.године, у њој је смештен Музеј Боре Станковића. Кућа је отворена за туристе.