14. септембра је у Галерији Народног музеја Врање отворена изложба "Последња деценија Саве Шумановића" из фонда Галерије слика "Сава Шумановић" у Шиду. Избор дела је направила Весна Буројевић, историчар уметности, понудивши врањској публици 29 дела насталих од 1931. до 1942. године, избор из колекције од 417 радова насталих у том периоду који се налазе у збирци шидске меморијалне галерије. Изложбу је најавио директор Народног музеја Врање Саша Стаменковић а отворила ауторка. 

 

                   

Весна Буројевић је отворила изложбу направивши осврт на кратак али изузетно плодан животни и уметнички пут једног од пионира модерне уметности у Србији. Избор дела која врањска публика може да види до 3. октобра је пресек целокупног стваралаштва последње и најплодније деценије у уметничком раду Саве Шумановића, када је насликао око 600 дела, па је на изложби по неко дело из сваког, тематски одвојеног циклуса: 

АКТОВИ „ЦРНКЕ ИЗ ПАРИЗА“

У српском сликарству Шумановић је дао најимпозантнију скупину фигура нагих жена.

 Акт је одувек био велика инспирација уметника, која се наставља и у Шиду, где су слике на тему акта, по бројности одмах након пејзажа. У својој докторској дисертацији Димитрије Башичевић је закључио на основу техничког третмана, нагомиланих слојева боје и тоналитета да су први радови којима започиње шидски период, управо актови. При том је мислио на актове настале у периоду 1932–34. године, циклус који броји око тридесет радова. Како није имао модел за акт, уметник је искористио оно што је имао на располагању. „...црнке су по цртежима донетим из Париза", од којих је тек неколико сачувано. Двадесетак актова је радио две године, пресликавајући и надсликавајући их. Боја је преузела главну улогу на слици. Многобројни слојеви наноса боја стварају утисак рељефа. Тела девојака, начешће постављених у фотеље, скулпторски су моделована. Бели комад платна, дискретан детаљ присутан је код свих актова. Све наведено уметник је поновио двадестак пута, што указује на постојање концепције.

Након ових „седећих“ актова, у истом периоду, урадио је још неколико, у потпуно другом маниру. Боју своди на основну улогу, рељеф се губи. На већини слика препознаје се иста дугокоса црнка. Уметник режира сцену на коју поставља модел. Поједини делови сценографије: крпаре, драперије и прекривачи се понављају. Шумановић је овом серијом актова наговестио сценичност, коју ће касније у Купачицама развити до монументалности. Модели више нису опуштени у фотељама, већ у покрету, радњи, те намештају чарапе, читају... Контура поново обавија актове, као раније, 1926/27. године у Паризу, и као што ће постати правило за Купачице. Елементи и атмосфера на овим сликама наговештавају циклус Купачице који је убрзо уследио.

ПЕЈЗАЖ

Тај шидски крај је најсликовитији крај и мени најлепши. (Сава Шумановић)

 Сава Шумановић је заиста тако мислио, јер је током последњих десет година наслико више од три стотине слика инспирисаних околином Шида. „Претворио се временом у портретисту сремских пејзажа.“

Лепоту сремских крајина открио је Шумановић током кратког боравка у родитељској кући 1928. године. Изненада се вратио теми коју претходних неколико година није радио. Пејзаже које је тада насликао изложио је и продао на изложби у Београду исте године. О инспирацији је изјавио: „...Мирис чудне чистоте привукао ме је и ја сам почео да радим, да сликам осећајући огромно задовољство у себи што сам баш ја тај први сликар који је дошао да својим сликарским оком пређе преко невиних, нетакнутих, чистих и раскошних сремских њива, преко равних поља и кривудавих путева.“ Спознао је да су му одувек на дохват руке били најлепши мотиви, са којима је имао јединствену емотивну везу, неопходну за стварање. Откриће лепота сремских крајина догодило се истовремено када је у Паризу пејзаж поново постао актуелна тема.

Почетак је био тежак. „Пред једним новим крајем – Шидом – он је морао да створи нов сликарски језик. Требало је наћи адекватан сликарски израз за поља, жито, пропланке, сеоске куће, прашњaве друмове обасјане сунцем у разно доба дана, златне кукурузе, амбаре, ливаде, винограде и облаке. Шумановић је постепено изградио сликарски речник за све те мотиве који су били нови и за њега, и за наше савремено сликарство.“ Сава Шумановић је био свестан какав је задатак себи поставио, „... морао сам да пронађем начин који ће дати најбоље ту светлост и јасноћу сремске крајине. Она делује ведро, јасно, као ни један други крај, који сам до сада видео. Ту сам морао напустити „тоновање“ па се изразити бојом и светлом. То је крај који је диктовао мој начин сликања.“

За радове који припадају почецима у Шиду карактеристична је та изразито рељефна фактура, „брегови и жиле“ . Боју је наносио у густим слојевима, сликарским ножићем. Први пејзажи које је радио по повратку у Шид, датирају из 1932/33. године. Неке од тада насталих слика, сврставају се међу његова најбоља остварења. То је време када су настали циклуси Шидски сокаци, Пролеће у шидским баштама, Пролеће у долини свете Петке. Временом расветљава палету. Рељефна фактура се потпуно губи, постаје танка, скоро прозирна, светлост више нема препрека. Посебна, препознатљива светлост доминира на свим сликама. Мајсторски постиже жељене ефекте. Некада само сјајно, углачано, небо великих површина обасјава одабрани пејзаж. Некада се „игра“сенкама. Смелим „одабиром“ боја, ипак у реалним оквирима, сенке често постају пренаглашене, али уместо да пригуше светлост, оне је напротив наглашавају.

За радове који припадају почецима у Шиду карактеристична је та изразито рељефна фактура, „брегови и жиле“ . Боју је наносио у густим слојевима, сликарским ножићем. Први пејзажи које је радио по повратку у Шид, датирају из 1932/33. године. Неке од тада насталих слика, сврставају се међу његова најбоља остварења. То је време када су настали циклуси Шидски сокаци, Пролеће у шидским баштама, Пролеће у долини свете Петке. Временом расветљава палету. Рељефна фактура се потпуно губи, постаје танка, скоро прозирна, светлост више нема препрека. Посебна, препознатљива светлост доминира на свим сликама. Мајсторски постиже жељене ефекте. Некада само сјајно, углачано, небо великих површина обасјава одабрани пејзаж. Некада се „игра“сенкама. Смелим „одабиром“ боја, ипак у реалним оквирима, сенке често постају пренаглашене, али уместо да пригуше светлост, оне је напротив наглашавају.

Зимски пејзажи Саве Шумановића на најбољи начин сведоче о снази и умећу уметника. Делују сасвим сведено и једноставно, али само на први поглед. Снег је бео само у нашим мислима. На снегу се рефлектује све, небо и сунце, фасаде, гране... Уметник то зна и обогаћује белину нежним нијансама плаве, ружичасте, окер. Кристално чиста светлост шири се по пределу, све трепери од сунца. Шири се осећај топлине, не хладноће. Склад свих елемената, хармонија,

„Тај крај, његово сунце и светло, учинили су да ћете моје слике наћи опет ведрим и јасним тоновима сликане, као оне што су биле на изложби 1928. у Београду, а које су све то само примењено на овај крај који је у истину такав.“ 

ШИДИЈАНКЕ (КУПАЧИЦЕ)

Мислим да Вам неће дојадити тај циклус „Шидијанки“ купачица, које стварно и не постоје у Шиду, (јер у потоку се купају само деца и кадгод која девојка сакривена џбуњем). Мучила ме је одавно жеља да начиним за себе самога такав циклус где се исте фигуре понављају, јер сам видео, да су сликари често баш тиме добијали јединство стила (Реноар, Марес), а крај тога тај плави модел, који ми је у Шиду позирао (боље него модели које сам имао у Паризу), био је једини, који сам имао за тих 10 год. (Сава Шумановић) 

Шидијанке представљају посебан и веома интригантан циклус у опусу Саве Шумановића. Тачан број композиција које су чиниле овај циклус није утврђен. У Галерији у Шиду чува се 37 композиција. Циклус је у потпуности представљен на последњој самосталној изложби у Београду 1939. године, следећи пут било је то 1997. године у Галерији слика „Сава Шумановић“ у Шиду.

Шидијанке су део сталне поставке Галерије. Густо, без размака, постављене једна уз другу, на најдужем зиду изложбеног простора, смењују се у правилном ритму, композиције са три и пет фигура. Утисак монументалног античког фриза никог не оставља равнодушним. „Генерални утисак ових слика заиста је фасцинантан, неупоредив ни са чиме у домаћем, а можда није претерано рећи ни са чиме у тадашњем европском сликарству“

Првих пет година у Шиду Шумановић није имао модел за акт. Стиче се утисак да је од момента када се договорио са Бебом (Емом), девојком која је певала у једној кафани у Шиду, све било решено. На основу уметникових записа на блинд рамовима појединих слика, где наводи датуме почетка и завршетка рада на композицијама, уочава се брзина којом је стварао слике. Очигледно је уметник имао потпуно дефинисану визију циклуса, коју је било потребно реализовати. Циклус је започео сликама са једним актом, постепено је повeћавао димензије слика и истовремено увећавао број актова. Највећи формати су димензија 250 х 190 цм, на којима је распоредио пет или седам актова.

 У првом плану на композицијама постављене су наге фигуре, како седе, леже, а најчешће стоје. По правилу су обавијене или седе на белом платну које скрива њихову интиму. Ухваћене у покрету који више подсећа на позу него на покрет, стварају тако неки замишљени ритам. Пејзаж у ком су распоређене фигуре није стваран, иако је препознатљив. Иконографски детаљи, распоред фигура, препознатљиве позе које заузимају купачице и општи утисак изазивају спонтано сећања на античку уметност, на ренесансу, као што је одмах уочено (Ботичелија, Тицијана) и многе друге великане из каснијих епоха попут Енгра, Манеа, Реноара...“ Може се рећи да је Шумановић у Шидијанкама наслутио уметност цитата. Ако се боље погледа положај сваке фигуре, јасно се уочава да је уметник у ткиво својих композиција унео општепознате актове чији су аутори велики мајстори светске уметности.

У потрази за правим решењем, како да што боље изрази светлост, дошао је до контуре. „Контуром могу јаче сунце да изразим као и јако светло.“ Из тог разлога јака, наглашена контура обавија све фигуре. У ликовној уметности оног времена не постоје остварења са којим би се овај циклус могао директно повезати. Нове анализе и тумачења овај циклус дефинишу као веома значајан сегмент стваралаштва Саве Шумановића „по својој идејној и ликовној особености и изузетности, један од изузетних примера европске уметности реализма између два светска рата”. Уметник води лични дијалог са вишевековном традицијом, старе мајсторе следи и поштује, али истовремено има потребу да остане доследан својим намерама. Понављајући небројено пута један те исти мотив, наго женско тело, он тиме наглашава важност мотива. Наго женско тело од праисторије, од Вилендорфске Венере, појављује се као симбол плодности, продужетка врсте, исконске потребе човечанства. Улога жене је у историји цивилизације непромењива, једнако битна, а све друго су ситнице на позорници живота. Позорнице на овим композицијама имају праве кулисе, или их замењују драперије или црвени зид. Једна ситница попут потпетице на сандалама, од античких претвори их у савремене, прескочивши при том двадесетак векова. Жена је иста.

 

ДЕЧЈИ ЛИКОВИ

Током пролећа и почетком лета 1939. године Шумановић је насликао серијал од 41 слике на тему дечјег лика. Дечији ликови су најјасније концепцијски дефинисан циклус у Шумановићевом опусу. У њима се препознају све битне одлике рада овог великог српског уметника. Наводећи у каталогу изложбе ове слике као Дечије ликове и Дечије главе, уметник је јасно указао да није сликао дечје портрете, већ јединствену серију, циклус слика, са заједничком тематиком и стилским опредељењем. Међусобна стилска сродност уочава се на први поглед. Највећи број ликова насликан је анфас, иако се на неколико слика уметник одлучио за профил и полупрофил. На свим сликама лик је доминантан, док је позадина апстрактна, намерно занемарена. Ликови су сведени и без детаља, позадина је монохромна. Колорит је светао, ведар, примерен теми. Систематски и доследно типизирани су позадина, главе, начин обликовања, употреба контуре и боје. Ликови деце су слични, а типски решене наглашене очи, мала уста, као и потпуно неутрална позадина доприносе јединствености општег утиска. Иако су ликови решени типски, потпуно су јасно видљиве портретне особине. Управо овакво постизање истовремене типизираности лика и индивидуалности портрета јесте суштина циклуса Дечији ликови[1]. На сликама се уочавају детаљи: машне, шнале, чешљићи, траке, фризуре, минђуше, карнери, дугмићи, који на први поглед делују декоративно, међутим говоре о нечему другом, о савремености, о уметниковој потреби налажења везе са реалношћу. Управо преко портрета уметник остварује чврсту везу са реалним светом. Транспонујући портрет кроз стварање типа у нешто ванвременско и универзално, Шумановић се послужио модним детаљима да истовремено модел који слика и себе као ствараоца повеже с реалним временом.

У циклусу Дечији ликови, Шумановић је успео да од сваког од више од четрдесет различитих ликова створи тип и да при томе да не изгуби индивидуалност сваког од њих. На платнима Саве Шумановића ликови „деце из комшилука“ постају безвремени, а ипак у сваком моменту препознајемо Љубицу Станишић, Софију Крсмановић, Смиљу Берић...

ПОСЛЕДЊА ДЕЦЕНИЈА

Последњи десетогодишњи период Шумановићевог сликарства везан за Шид, није без основе оцењен као најзначајнији део његовог стварања, као суштина његове личности и његове уметничке вере. Он је то заиста и био јер је тада дошло до потпуног ослобођења од свих утицаја и веза са туђим идејама.

 У свом кратком животном и уметничком путу, Сава Шумановић је успео да постане један од најзначајнијих српских уметника. Припадао је сликарској генерацији која је после првог светског рата увела савремене европске токове у нашу уметност. Успео је да буде запажен у интернационалном окружењу у Паризу, што није било ни мало једноставно, међу сликарима као што су Де Кирико, Шагал и Сутин, Пикасо, Миро и многи други. Шумановић је успео да се истакне и разликује од савременика Бијелића, Добровића, Радовића, Милуновића, Коњовића, Табаковића, Челебоновића... Издвајао се од својих сликарских другова и „по одевању, и држању, и говору, видело се да је грађанин и интелектуалац. Био је то и пореклом. Што је реткост код уметника – не само код нас – Шумановић је потицао из имућне чиновничке породице чији су чланови знали заузимати високе положаје у државној хијерархији. То није остало без утицаја на његово понашање у животу, па и на његово схватање уметности и начин сликања... Великих амбиција и радознао, много је читао, и још више дискутовао са уметницима и теоретичарима, а и сам писао. У његовој генерацији, мало који наш уметник је показивао толико чврстине у расуђивањима и речитости у монолозима, тако интелигентно излагао своје мисли и бранио своја уверења као он. Слушајући га, чинило ми се да не водим разговор са сликаром, него са естетичаром или историчаром уметности и уметничким критичарем – само оштрина језика и саркастичан тон Шумановићев одавали су у њему заинтересованог сликара.“

Последњих дванаест година живота Сава Шумановић је провео у Шиду. Родитељски дом напустио је као десетогодишњи дечак, уписавши гимназију у Земуну. У потрази за знањем школовао се и живео, након Земуна, у Загребу и Паризу. Код куће у Шиду боравио је ретко и кратко. Вратио се као формирана личност, афирмисан уметник. Повратак у Шид марта 1930. означио је почетак новог поглавља у Шумановићевом животу. У сигурности родитељског дома, у миру провинцијског места, дистанциран од свих утицаја, могао је у потпуности да се посвети сликарству. Од 1932. године до краја живота стварао је са несмањеном концентрацијом. О изузетној стваралачкој енергији уметника током последње деценије сведочи попис од 576 слика, уља на платну које је уметник насликао.

Догађај од великог значаја за каријеру уметника несумњиво је VI самостална изложба коју је организовао 1939. године у Београду. Изложба је остала запамћена по броју изложених дела (410), и успеху. На дан отварања изложбе, 3. септембра, почео је Други светски рат.

Прве анализе и коментари који су се односили на стваралаштво последње деценије везани су за поменуту изложбу. С обзиром да се стваралаштво последње деценије односи на период од 1932. до 1942. године, уметник је доживео да сазна ставове еминентних ликовних критичара (Тодора Манојловића, Павла Васића...) о свом раду. Критика се односила на једну изложбу, ма колика она по обиму била. Следећи коментари о истим делима, уследили су после Другог светског рата, када је Шидски период постао Последња деценија стваралаштва јер Шумановића више није било.

Павле Васић је је завршио приказ изложбе управо са наговештајем будућих ставова: „Шумановић је сликар великог талента и сигурног заната … он је један од оних који увек траже нове путеве. Ту авантуру, свакако, не саветује плашљива опрезност људи који спокојно уживају у просечним резултатима. Јер многи умиру идући за открићима – као Икар у сонету Депортовом – али други, као Шумановић, продужују свој пут који ће једног дана, можда, бити једногласно признат као откровење једне нове стварности.“

 Прилагођавање новом окружењу и начину живота сигурно није било једноставно. Од самог почетка, уметник је пред собом имао јасан циљ. Образложио је своје ставове и тиме помогао свим будућим аналитичарима његовог дела:

 „Тај стил сам у муци освојио па је он мој, као и сви следећи, које сам радио у своме селу. Био сам намеран да издржим до краја ту борбу и да сав свој материјал, као и сво своје гледиште на сликање изградим сам, нe много другачије од општег и оног што се ради у савременом сликарству, али да буде освојено кроз мој труд и да постане тако моје... Данас радим стил који зовем сам пред собом ’како знам и умем’ - стил, који није ни академичан а ни левичарски нег онакав, како ми га мотив, моје знање и моје расположење диктира.“

 Аутор прве монографије о Сави Шумановићу, Димитрије Башичевић је као главну тенденцију стваралаштва последње деценије издвојио метод, стварање у циклусима, независно од теме.  О разлозима стварања у циклусима изјаснио се пре свих уметник, објашњавајући разлоге за настанак циклуса Шидијанки (Купачица): „Мучила ме је одавно жеља да начиним за себе самога такав циклус где се исте фигуре понављају, јер сам видео, да су сликари често баш тиме добијали јединство стила (Реноар, Марес).“

Миодаг Б. Протић је сагледао уметниково стваралаштво у контексту „напретка“ и „повратка“, динамичног смењивања интереса ка „новом“ и „старом“, са назнаком да је код Шумановића дошло до извесне синтезе ове две тенденције. Такође је дефинисао периодизацију стваралаштва Саве Шумановића, и уочио подударност стилских промена са променама места боравка. Смењују се Загребачки и Париски периоди. Последњи је Шидски период који траје од 1931. до 1942. године.

Последња деценија у стваралаштву Саве Шумановића представља једну заокружену целину која је почивала на веома чврстим основама. То су пре свега таленат и образовање уметника, затим искуство Париза које се истовремено односи на богатство традиције која се чува у музејима и снагу интернационалне атмосфере која је владала у уметничким круговима. Такође је немерљив утицај на уметников рад имало непосредно окружење. Изванредни услови за рад које је обезбедила породица, подразумевали су простор, финансијску подршку, ослобађање од других обавеза, имао је на располагању кочијаша, рибача боја... Пресудан утицај на расположење за рад, на непресушну инспирацију имала је лепота обронака Фрушке горе у синтези са несумњиво смелим карактером уметника који се храбро упустио у савладавање нових мотива, новог колорита и непознатог светла.

Та смелост да непрекидно истражује, гради стилске комбинације са раније усвојеним искуствима била је његова аутентична потреба на путу до великог циља, стварања јединства стила, оног по коме ће бити препознатљив. Насупрот сталном истраживању складних односа међу ликовним елементима, метод рада није био подложан променама. У природи је правио скице, често у неколико различитих техника. Слике је радио у атељеу, по неколико истовремено. Користио је углавном сликарски нож, четкицу тек понекад и за контуру. Боје је правио по сопственој технологији. Захваљујући томе, боје на сликама нису потамниле нити изгубиле ништа од свежине упркос годинама које су протекле од њиховог настанка. Боја је доминантни чинилац слике током целе деценије. Однос боје и светла предмет је свих његових истраживања. Изузетно рељефна фактура карактеристична за прве радове у Шиду, постепено се губи да би постала потпуно глатка и сјајна.

Као тема у Последњој деценији убедљиво доминира пејзаж. Друга омиљена тема је акт. Највише дела насликао је током 1939. године, када се припремао за велику изложбу, и следеће 1940. године, понесен успехом изложбе. Није било времена да ужива у успеху, рат је дошао и у Шид. Од када је Шид потпао под власт Независне Државе Хрватске, од априла 1941. године уметник не потписује слике. Веома једноставном симболиком, укинуо је себе са света који ствара и тиме као да је наговестио свој одлазак са овог света. Престао је да се потписује, али није престао да ствара. Нека од најбољих дела настала су управо тих ратних година. Код Шумановића су живот, рад, уметност, сликарство, нераскидиво повезани. Сликао је до самог краја. Када су дошли по њега, рано ујутру 28. августа 1942. године, на штафелају је остала управо довршена слика, последња из триптиха Берачице. Уметник је закорачио у један други живот, вечни.

Аутор текста о стваралаштву Саве Шумановића 
Весна Буројевић

Захваљујемо се Градској управи Врања која је обезбедила средства за приређивање ове изложбе

 

 

 

Радно време

Народни музеј 

 ЗБОГ РЕСТАУРАЦИЈЕ НИЈЕ ОТВОРЕН ЗА ПОСЕТИОЦЕ

 

Галерија

понедељком 8 - 15h

од уторка до петка 8 - 20 h

викендом 10 - 14 h

Кућа Боре Станковића 

понедељком 8 - 15 h

од уторка до петка 8 - 20 h

викендом 9 - 13 h

Контакт

  Пионирска 1, Врање, Србија
  017/424-018
  017/424-018
   Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.

Где се налазимо ?

Пријави се - вести на и-мејл